HEJ, HAJ BRIGADE

                                                      HEJ, HAJ BRIGADE

                “Majmun radi što od majmuna vidi“. Ova izreka najbolje opisuje moju želju da idem na radnu akciju, jer je moj devet godina stariji brat išao dva puta, 1981. u Nišu i 1982. u Jasenovcu. To mi je bilo super, još ona akcijaška odela i patike na kojima je pisalo ORA 81. Problem je bio u tome što je brat bio srednjoškolac a ja u nižim razredima osnovne škole. Probio sam tati glavu insistiranjem da me odvede u Komitet i tamo upiše na radnu akciju. Pošto na ORA ide uporan a ne jak, posle nekoliko godina, tačnije 1985.godine dozvolio mi je da postanem brigadir. Za sve u životu postoji jedno veliko ALI tako je bilo i u mom slučaju. Na akciji ću biti u Smederevu (u gradu u kome smo inače živeli) i to u brigadi iz nekog drugog grada.

                Došao je i taj dugo očekivan dan. Tata me je spakovao u “fiću” i krenuli smo u moju avanturu.

Stigli smo u “omladinsko naselje” koje je bilo svega desetak kilometara od moje kuće. Odveli su me u ekonomat, dali odelo i SIMOD patike kojih tada nije bilo u prodaji. Rasporedili su me u ORB “Norber Veber” iz Siska, dodelili krevet i avantura je mogla da počne. Naravno da sam bio tamo namlađi jer sam tek završio četvrti razred osnovne škole, ali po mojoj konstituciji rekli su mi da neću biti vodonoša već ću da zadužim kramp.

                Prvo jutro, ustajanje u 05:00, preko razglasa kukuriče neki petao a zatim se nadovezuje “Zora jeeeeee, svanulaaaaa…” Fiskultura, doručak, podizanje zastave i odlazak na trasu. Rintalo se bogami žestoko. Ja sam pokušavao da uhvatim korak sa već iskusnijim brigadirima i to je rezultiralo žuljevima na rukama. Ćutao sam i trpeo jer me je bilo sramota da se žalim. Jedna od korisnijih stvari koju sam na akciji usavršio je otvaranje konzervi svim i svačim, što mi je u životu  koristilo, posebno u vojsci, onda kockanje kreveta na “belo”, pakovanje garderobe itd. Popodne je bilo namenjeno odmaranju i sportskim aktivnostima. Od dužnosti sam imao i “požarstvo”. Da nam dani ne budu dosadni, potrudili su se mnogi brigadiri sa raznim “vrcavim” pesmicama, odlaskom u “partizane” (odlazak kod devojke iz druge brigade) i smišljanjem tekstova za bilten brigade, koji smo razmenjivali sa kolegama iz drugih gradova. Kada sam pomenuo te “vrcave” pesmice i danas se sećam jedne koju smo pevali dok smo išli na trasu . Peva jedan, a mi mu dajemo podršku : ,

“ Jednu malu znadem ja (o dadi ladi da),

koja dobro mješat zna (o dadi ladi da),

kad sam htio one stvari (o dadi ladi da),

naišao njezin stari (o dadi ladi da),

njezin stari pijan bio (o dadi ladi da)

sve mi kosti polomio (o dadi ladi da)…”

dalje ide malo eksplicitniji tekst pa ga ne bih citirao.

                Povremeno su nam dolazili pevači narodne muzike i rok bendovi, tako da je i tu bilo zabave na pretek.  Moram da dodam zbog današnje omladine i ovu informaciju, na ORA Smederevo ’85 bilo je brigada iz Užica (Titovog), Sarajeva, Siska, Uroševca, Gostivara… i sa izuzetkom brigade iz Uroševca, niko nije pravio ispade na nacionalnoj osnovi, već smo se lepo družili.

I kao što bi Cvijanović u filmu “ Lepa sela, lepo gore” rekao : “… i taman kada sam se socijalizovao a oni kažu hajde kući”. Tako je bilo i u mom slučaju. Činilo mi se su tih mesec dana jako brzo prošli, a od uspomena mi je ostala jedna grupna fotografija i pesma kojom smo ulazili i izlazili iz naselja i koju smo takođe pevali kada nas proglase za najbolju brigadu dana:

“ Kad brigada naša krene (hej, hej, hej)

u pohode druge smene (hej, hej, hej)

Norbert (Veber)

Norbert (Veber)

Norbert (Veber)

S I S A K, Sisak,Sisak, Sisak!!!”